fbpx

Obrazovanje u Srbiji na kraju 2020. godine

Autor: Jelena Jevrić

Ova 2020. godina ostaće zapamćena po mnogim izazovima i teškoćama koje nam je donela pandemija korona virusa. Kako se to odrazilo na one koji su nam najvažniji, na decu i njihovo obrazovanje?

Zbog uvođenja vanrednog stanja od marta 2020. godine realizovana je nastava na daljinu, a tako i završena školska godina. Nova je započela tzv. kombinovanom nastavom, časom od 30 minuta, učenicima podeljenim po grupama koji su naizmenično išli u školu, svakog i/ili svakog drugog dana, odnosno sedmice (u zavisnosti da li je reč o osnovnoj ili srednjoj školi). Poslednje tri sedmice većina se ponovo vratila nastavi na daljinu.

I šta je tu problem? Nastava se realizuje, učenici dobijaju ocene, sve funkcioniše dobro, čak i bolje od dobrog. Bar takve izjave možemo čuti od nadležnih iz Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

A šta se izgleda, zaista dešava u obrazovanju u Srbiji u poslednje vereme? Da li je pandemija korona virusa ogolila sistem obrazovanja u Srbiji, i razotkrila sve njegove mane?

Koliko, kako i šta su zaista naučili učenici?

Da li su učenici zaista savladali sve ciljeve i ishode propisane nastavnim programima, i kako je to pored ocenjivanja, zaista provereno?
Da li su samostalno radili tokom nastave na daljinu, i kako je vrednovana njihova (ne)samostalnost u radu?
Ako su uočeni propusti u znanju učenika, kada i kako će se isti i nadoknaditi?

Šta su, na koji način i koliko zaista radili svi nastavnici?

Da li su svi nastavnici imali podršku nadređenih u svojoj školi i u ministarstvu, da bi zaista i mogli kvalitetno da realizuju nastavu na daljinu (da li su imali dovoljno razvijene digitalne veštine, tehničke mogućnosti kod kuće za realizaciju nastave na daljinu)?
Da li su svi nastavnici (jer to im je i posao, a i obaveza) kvalitetno realizovali nastavu na daljinu i zaista ostvarili interakciju sa učenicima, naučivši ih potrebnim znanjima i veštinama?
Kako su direktori škola upozoravali, pratili, kontrolisali nastavnike kod kojih su uočeni određeni propusti u radu?

Kako su i na koji način roditelji uzeli učešće u obrazovanju svoga deteta?

Koliko je roditelja u vreme nastave na daljinu, preuzima ulogu nastavnika, i da li je uopšte i bilo potrebno to da čine?
Koliko roditelja je radilo domaće zadatke svoje dece, uz komentar: „Rade to i drugi, što da ne radim i ja.“?
Koliko je roditelja tokom nastave na daljinu bilo nezadovoljno radom škole, direktora, i/ili nekog nastavnika i tražilo od odgovornih da ih provere i ukažu im na propuste u njihovom radu?

Šta rade školski psiholozi, pedagozi, direktori škola?

Koliko je pedagoga, psihologa, direktora škola pružilo stručnu podršku svojim kolegama i učenicima?
Koliko direktora je i kako zaista proveravalo rad zaposlenih u svojoj školi, a za kontrolu čijeg rada i jesu odgovorni?
Koliko direktora je poslalo dopis svojim nadređenima u Ministarstvu prosvete rekavši, između ostalog i: „Nismo zadovoljni, ovo može i drugačije i bolje.“?

Šta rade prosvetni savetnici?

Koliko je prosvetnih savetnika pružilo podršku školama, kontrolisalo i usmeravalo rad nastavnika i direktora?

Šta rade odgovorni u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja?

Pored instrukcija, uputstava, izmena pravilnika (neretko neblagovremenih i zbunjujućih), da li je bilo ko iz Ministarstva prosvete rekao da obrazovanje ne funkcioniše dovoljno dobro?

A šta misle neki od nas?

Kreirano je obrazovno okruženje u kojem „snašao se“ (čitajte prepisao) je neretko opšteprihvatljiva pojava. A naši „snalažljivi“ učenici će verovatno nastaviti da se isto tako „snalaze“ (čitajte npr. parkiraju gde stignu, zaobilaze propise i zakone, ne poštuju pravila…) i kad postanu odrasli ljudi. I mi smo ih u školi tome naučili, ili bar prećutno, dozvolili im da to rade… Sa druge strane, učenici su preopterećeni velikim brojem časova, nastavnih predmeta i gradiva, dok na najvažnijem međunarodnom testiranju (PISA testovi) trećina naših učenika nije funkcionalno pismena, a dve trećine tek prelazi osnovni nivo funkcionalne pismenosti!


Kreirano je obrazovno okruženje u kojem svaki nastavnik prima istu platu, bez obzira kakvi su zaista rezultati njegovog rada. Motivacija prosvetnog radnika za rad svodi se samo na lični entuzijazam. A on se posle dužeg vremena „ne maže na hleb“, što bi naš narod rekao…

Kreirano je obrazovno okruženje u kojem nema ni približno dovoljno prosvetnih savetnika koji zaista mogu da pomognu i pruže podršku nastavnicima, roditeljima, učenicima, direktorima škola (čitajte, i upozore one koji svoj posao ne rade dovoljno dobro i odgovorno)… U Školskoj upravi Valjevo, u koju se ubraja više od sto osnovnih škola, gimnazija i srednjih škola iz Šapca, Loznice i Valjeva, ukupno je samo pet prosvetnih savetnika, četvoro u Valjevu, jedan u Loznici i ni jedan u Šapcu!?

U ovakvom obrazovnom okruženju ne mali broj ljudi sve češće govori: „Takav je sistem, šta mi tu možemo?“ „Bolje da se ne žalim, zameriću se nekom. Ćutim i trpim, biće valjda bolje jednog dana…“ A problemi se ne rešavaju sami od sebe…

Zašto je propuštena šansa da se preko letnjeg raspusta ozbiljno pristupi korigovanju nastavnih programa u ovim novonastalim okolnostima? Nastava na daljinu nije kao nastava u normalnim okolnostima. Važno je da učenici u trenutnim okolnostima zaista i nauče. Važna je suština, a to je znanje i razvoj naše dece, a ne forma u kojoj samo izgleda da sve funkcioniše.

Više od pola milona učenika u našoj Srbiji se ovih dana obrazuje za život, za svoju i našu budućnost u kojoj će baš oni, ovu državu voditi, upravljati njom, graditi je…


Da li ih kao društvo, u trenutnim okolnostima, zaista dovoljno kvalitetno učimo i osposobljavamo za život? Da li je bar naše građansko pravo da zahtevamo i više i bolje? Da li tako tražimo krivca, ili samo kritikujemo sistem? Smemo li da u ovoj našoj državi, danas kakva jeste, uopšte i da kritikujemo?

I šta nam, bar nama koji mislimo da može mnogo bolje, ostaje? Borba, svakoga dana, za bolji kvalitet obrazovanja. Borba svakog od nas: učenika, prosvetnog radnika, roditelja. Borba za svoja prava…

Nema sistema. Postoje pojedinci, imenom i prezimenom, koji njega i čine. I svako, u hijerarhiji svog položaja, ima svoje dužnosti, obaveze, kao i odgovornost za svoj posao, a što je i propisano brojnim pravilnicima i zakonima. Samo bi ih trebalo poštovati… I samo bi trebalo da neko zaista kontroliše poštovanje istih… I samo bi trebalo da oni kojima je u interesu obrazovanje dece, zahtevaju da se odgovorni kontrolišu… I mnogo je: samo bi trebalo… A mnogo je i one čuvene rečenice: „Neću da se zameram, šta mi vredi…“ A naša deca se i dalje obrazuju… Samo, kako? I u kakvim uslovima? I na koji način?

Može li bolje? Može. I to mnogo.

I dok ne dođe trenutak kada budemo u mogućnosti da menjamo i sistem i one koji ga zaista i čine, ostaje nam da se zapitamo: Šta smo svi mi, svako prema svojim pravima, obavezama i mogućnostima, zaista učinili za bolje obrazovanje sve NAŠE DECE? Šta smo svi mi učinili za bolju budućnosti SVIH NAS, onu koju će sutra graditi upravo ova deca koju danas obrazujemo?

Razmislite o tome, kada vam ovih dana deca donesu đačke knjižice sa ocenama kojima su vrednovane njihove veštine, učenje i znanje u Srbiji, u doba korone, i nastave na daljinu.

Jelena Jevrić


Jelena Jevrić je master istoričar, zaposlena kao nastavnica istorije u Osnovnoj školi „Jevrem Obrenović”, Šabac. Koautor je dva udžbenika istorije za osnovnu školu; autor dve radne sveske iz istorije za osnovnu školu; autor jednog i koautor dva priručnika za nastavnike u osnovnoj školi; ekspert za obuku nastavnika u projektu Razvionica: Podrška razvoju ljudskog kapitala i istraživanju – razvoj opšteg obrazovanja i ljudskog kapitala, MPNTR RS (2015); predsednik Aktiva nastavnika istorije osnovnih škola u Šapcu (od 2005); savetnik – spoljni saradnik, MPNTR RS (2017-2019); direktor škole (2018-2019). Predsednica je Resornog odbora za obrazovanje Gradskog odbora ZZS Šabac i članica programskog tima za oblast obrazovanja ZZS.